Pomalo  zavidim strancima i putnicima namernicima na tome kako se dobro provedu u našem gradu. Sve im je novo i zanimljivo. Mi koji smo rođeni ili odrasli u Beogradu, na njega smo se navikli, pa ga ne gledamo radoznalim očima turiste. Pitala sam se da li će mi tura Beograd ispod Beograda biti zanimljiva. Najavljena kao „obilazak gradskih tajni silaženjem u istorijsko srce grada“ zvučala je dobro. Drugačije nego uobičajeni obilasci. Ostalo mi je da se uverim da li je zaista tako.

I kao što je za svako putovanje važno biti u dobrom društvu, tako smo i za ovo putovanje kroz vreme imali nesvakidašnjeg saputnika, Zorana Nikolića, književnika i novinara, istraživača istorije Beograda. Zoran decenijama sakuplja priče i anegdote vezane za istoriju grada iz poznatih ali i manje poznatih izvora. Od svega što nam je sa žarom dočarao svojim  izvanrednim pripovedačkim talentom možda je najjači  utisak na mene ostavio detalj koji se odnosi na najstariju prošlost. Ali, taj deo priče nam je otkrio na samom kraju.

U suton zimskog dana pridružila sam se maloj i sjajno raspoloženoj grupi, spremnoj za turu Beograd ispod Beograda koja se okupila  kraj Spomenika zahvalnosti Francuskoj.

 

VOJNI BUNKER

Prvo zaustavljanje, pred prvo silaženje u tajni vojni bunker, poklopilo se sa sumrakom. Stajali smo kraj brdašceta, koje u sebi krije nekada strogo čuvanu državnu tajnu, a pred nama se pružala panorama grada s druge obale Save i Dunava. Daleko u daljini, vatrena kugla u koju se pretvorilo zimsko sunce uranjala je u sivoplave obrise novobeogradskih solitera. Mrak je naglo padao, postajalo je hladnije, pa nekako i tajanstvenije. Baš na ovom uzvišenju, priča Zoran, stajao je jednom i Sulejman Veličanstveni osmatrajući horizont. O čemu li je razmišljao? Kako se osećao zagledan u daljinu? Zašto je baš ovo uzvišenje nazvao “brdo za razmišljanje”? Zagolicao nam je maštu.

Sem istorijskih zanimljivosti iz doba Turaka, Rimljana i novije istorije, Zoran nam je prepričavao mnogobrojne anegdote sakupljene s različitih strana a neke od njih nastale su upravo na ovakvim turama. Dešavalo se da neko od članova grupe za obilazak na zanimljiv način povezan sa događajima o kojima se govori. Došlo je i vreme za silazak. Otvorila su se malena vrata koja su dugo bila sakrivena od radoznalih pogleda, te smo počeli da se spuštamo strmim stepenicama u tajne hodnike i prostorije.

Za klaustrofobične ljude kao što sam ja, možda i nije najprijatnije mesto na svetu. Ali, preživela sam. Vazduh je nekako čudan i ustajao, a posebnu jezu izaziva prostorija ne veća od dva kvadrata sa dva rama od nekadašnjih kreveta na sprat gde su spavali i boravili vojnici na tajnom zadatku, potpuno izolovani od spoljnog sveta. „Koliko dugo živim ovde, a nisam znao da ovo postoji“, prokomentarisali su mnogi. Po izlasku, nije nam trebalo dugo da stignemo do našeg narednog punkta -Rimskog bunara.

RIMSKI BUNAR

Jednom sam kao dete obišla Rimski bunar pre nego što je bio zatvoren na duži niz godina. Radovala sam se ponovnom silasku, pored ostalog jer me podsetio na tu epizodu iz svog detinjstva ali i na Hičkokove crno -bele filmove koje smo obožavali i kojih smo se naravno, plašili. Naime, slavni režiser je prilikom posete Beogradu obišao i Rimski bunar i zaključio da je „inspirativan“. U to doba, Hičkokova opaska bila je već opšte poznata pa je nas decu zanimalo da osetimo malu dozu strave kao da smo za trenutak u nekom njegovom filmu. Ne mogu da se setim da li su tada postojale rešetke na otvoru bunara, ali mobilni telefoni svakako, ne. Iz straha da telefon nekome ne upadne u bunar jer su rešetke prilično krupne, čini mi se da se niko sem mene nije naginjao da slika, ali eto, nisam odolela iskušenju da zabeležim kako izgleda iz mog subjektivnog ugla. 

Kao da želi da ilustruje Zoranove reči da je svaka tura bar malo drugačija, po izlasku iz Rimskog bunara dočekao nas je čuvar da nam saopšti da iz nepoznatog razloga u Barutani nema struje. Čekao nas je obilazak bez osvetljenja, sa svetlima mobilnih telefona kao sa nekim modernističkim bakljama. Živahno smo prihvatili nove uslove, kao da smo jedva dočekali draži nepredviđenih detalja. No, prvo je trebalo da se spustimo kamenim stepenicama, koje, možda je suvišno reći, nisu za cipele na štiklu. Pomislila sam da treba izbegavati i kad se nahvata led, jer je verovatno jako klizavo.

 

BARUTANA

Barutanu je zaista dragoceno obići zbog vrednih eksponata iz doba Rimljana, ali i ranog hrišćanskog perioda. Eksponati pronađeni na različitim lokacijama po Beogradu, nekadašnjem Singidunumu, delovi su nekašnjih grobova i sarkofaga. Svako opaža iz perspektive onoga što njega zanima, te sam ja sa naročitom pažnjom proučavala oblike slova isklesanih pre skoro dve hiljade godina a koja u gotovo neizmenjenom obliku koristimo i dan danas kada odaberemo font Times New Roman. I na ovom mestu bilo je zanimljivih priča koje odslikavaju duh Beograda i Beograđana, i kako je vreme proticalo postajali smo sve ponosniji na svoj grad. Bilo je i dosta smeha jer se Zoran trudio da nas osveži šaljivim anegdotama. Da nismo pogledali na sat, ne bismo ni primetili koliko je vremena prošlo.

Čekala nas je priča o beogradskim lagumima i šetnja do jednog od njih. Tu smo bili ugošćeni čašom vina u autentičnom ambijentu a bogami imali smo prilike i da malo odmorimo noge.

Par minuta ranije, dok smo se sa tvrđave spuštali prema obali Save, Zoran nam je skrenuo pažnju na stene koje se sa sa Kalemegdanske tvrđave spuštaju prema reci. U njima su pronađeni  fosilni ostaci koji pored ostalog dokazuju, da su nekada davno u te stene udarali talasi Panonskog mora. Uz malo mašte probala sam sebi da dočaram kako je to izgledalo. Iz tako udaljenje vremenske perspektive, osvajanja i ratovi, rušenja i obnavljanja, pa i naše moderno doba deluju tako sićušni i kratkotrajni.  Nekako u tim mislima o prolaznosti, nazdravili smo u polumračnom lagumu, u ime ovog našeg kratkog ali vrednog boravka i života u Beogradu.